Парк природе „Палић“

Стручна основа – Студија заштите (2011. година)

Заштићено подручје Парк природе „Палић“ налази се на северу Србије, недалеко од границе са Републиком Мађарском, око 7 км југоисточно од Суботице, јужно од насеља Палић. У непосредној близини источне стране заштићеног подручја налази се аутопут Е-75 (Београд-Будимпешта), а северно од језера пружа се железничка пруга Суботица-Хоргош-Сегедин.

Природно добро је удаљено од Новог сада око 110 км, а од Београда око 186км. Од граничног прелаза Келебија удаљеност је 19 км, а од дрћавног прелаза Хоргош 20 км. Близина поменутих саобраћајница, као и близина већих градова у окружењу, пре свега Суботице, чине заштићено подручје веома приступачним.

Просторно и територијално, заштићено подручје се налази на подручју Града Суботице и обухвата парцеле које прирадају катастарским општинама Нови Град, Доњи Град и Палић.

Висинска разлика терена креће се од 101,9 м н.в. (ново језерске воде), па до 107,6 м н.в. (источна висока обала Палићког језера).

Основне природне и створене вредности

Парк природе се налази на источном европском миграционом путу птица и има важну улугу за одмарање, исхрану и зимовање водених птица. Забележено је присуство 210 врста птица, од којих се на овом подручју гнезди око 100 врста. „Птичја острва“, вештачка острва подигнута од исушеног муља приликом санације језера седамдесетих година 20. века, представљају једино гнездилиште црноглавог галеба (Ларус меланоцепхалус) у Србији.

Језеро и остаци влажних станишта уз обалу омогућују опстанак бројним заштићеним и строго заштићеним врстама водоземаца (Лиссотритон вулгарис, Тритурус цристатус, Бомбина бомбина, Буфо буфо, Псеудепидалеа виридис, Хyла арбореа), гмизаваца (Емyс орбицуларис, Лацерта агилис, Лацерта виридис, Подарцис таурицус, Подарцис муралис, Натриx натриx) и сисара, од којих су најзначајнији слепи мишеви (Нyцталус ноцтула, Пипистреллус натхусии, Мyотис даубентони, Плеоцотус аустриацус) и видра (Лутра лутра). Еколошки комплекс Палићког и Лудашког језера има кључну улогу у опстанку метапопулације видре на сливу Киреша.
На заштићеном подручју је забележено 176 строго заштићених врста, од којих мали вранац (Пхалацроцораx пyгмаеус) и патка њорка (Аyтхиа нyорца), спадају у групу најугроженијих животиња на Земљи.

Туристички комплекс, који обухвата северну и североисточну обалу јеузера, представња један од најбитнихих елементата туристичке понуде подручја. Зоолошки врт Палић, са преко 50 врста животиња, уређен је као арборетум и простире се на површини око 10 ха. Зеленило зоо врта садржи преко 270 врста дрвећа и жбуња и представња битан елемент биодиверзитета заштићеног подручја.

Због присуства старих храстова и врста мезофилних храстових шума пешчаре (Цонвалларио-Qуерцетум робори), Велики Парк, подигнут 1842. године, богат је врстама шумских станишта. Поред присуства 4 врсте слепих мишева, завележено је гнежђење 61 птичје врсте. Највреднији елементи локације су стабла храста лужњака (Qуерцус робур), стара преко 250 година, као остаци исконске вегетације.

Геоморфолошке одлике

У геоморфоолошком погеду, Палићко језеро са окружењем се налази на деловима контакта двеју морфолошких целина – Суботичке оешчаре и Бачке лесне заравни. Између ове две морфолошке целине постоји шири појас прелазне зоне песка и леса. Морфологија терена имала је значајну улогу у формирању еолских језера, па тако и Палићког. Оно припада групи које заузима периферне делове Пешчаре и додирне соне где се смењују песак и лес. Језерска удубљења су дубока, а самим тим залазе у слојеве подземне воде.
Палићко језеро захтвата површино од око 5,76 м и највеће је језеро у Бачкој.

Хидролошке одлике

Палићко језеро је највеће у низу језера насталих у додирној зони пешчаре и лесног платоа, прихрањиваних водама пешчаре. Корито Палићког језера је еолског порекла, у хирауличком смислу је спојено са лесним долинама (некадашња Млака, Бунарић, Велико и Мало појило), што повећава разуђеност обале језера. Лесне обале су стрме, местимично вертикалне, док је некадашња замочварена северна обала у потпуности регулисана обалоутврдом.

Историјат заштите

Након санације Палићког језера, Одлуком о одржавању и заштити туристичке зоне језера Палић и Лудаш, Скупштина општине суботица је 1975. године Пали и Лудаш прогласила „друштвеним добрима од општег интереса“, при чему су утврђене забране у интересу заштите језера и јавних површина, укључујући и и забрану сече и уништавања трске и осталог воденог биља без одобрења овлашћене организације.

Одлуком Скупштине општине Суботица из 1982. године, простор посебне природне вредности језера Палић и Лудаш проглашен је за Регионални парк „Палић-Лудаш“. Изргадњом аутопута, Регионални парк „Палић-Лудаш“ је 1991. године подељен на два дела, а простор западно од аутопута Е-75 добио назив Регионални парк „Палић“.

Због промењених околности, указала се потреба за ревизијом заштите, па су 1996. године Одлуком Скупштине општине Суботица језеро и део туристичке зоне ставњени су под заштиту под називом Парк природе „Палић“ и споменици природе у њему – три значајна стабла у парку.

Променом прописа и доношењем посебног закона којим се регулише област заштите природе, 2009. године су се створили услови за поновну ревизију заштите. Осим формалног усаглашавања са новим прописима, било је потребно и да се режими заштите прилагоде стварним потребама, како по питању заштите угрожених станишта, тако и по питању омогућавања спровођења активних мера заштите. Скуштина Града Суботице је у мају 2013. године донела Одлуку о проглашењу заштићеног подручја Парк природе „Палић“, којом је подручје заштићено у садашњем облику.