Према старим записима из 1723. године, на месту данашњег храма, постојала је мала црква, прекривена дашчаним кровом посвећена “Вазнесењу Господњем“.
Црква од трајног материјала подигнута је између 1723/26. године за време епископа бачког Софронија Томашевића.
Време градње потврђује и запис на старом иконостасу, који је за време велике обнове 1909. године поклоњен цркви посвећеној св. Димитрију у Александрову. Наиме, забележене су две године: 1726. која означава годину завршетка градње храма и 1766. која означава прву већу обнову, као и осликавање иконостаса. Година 1726. се још једном помиње и то на једном старијем надгробном споменику од пешчаника, који је био постављен уз фасадно платно цркве.
Друга велика обнова цркве 1909/10. године изведена је према пројектима Михајла Милана Харминца, архитекте из Будимпеште; на објекту су извршене многе измене и доградње. Црква је проширена, старији звоник је порушен, а од старог и новог материјала сазидан је нови звоник са два угаона простора, крстионицом и хранилиштем. По својој архитектонској концепцији и периферној декоративној пластици која је изведена у току велике обнове, данас храм представља карактеристичан пример необарокних цркава. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и трансептом на истоку, те припратом и звоником на западу.
У унутрашњости се налази иконостас изграђен 1910. године, рад Јоханеса Лукаша
