Close
са источне стране природном границом са МЗ Стари Жедник од моста на Жедничком путу преко Павловачког канала, испод салаша број 117, затим природном границом пашњаком до бивше жељезничке пруге Суботица-Црвенка, затим наставља природном границом са МЗ Мала Босна од пруге Суботица-Црвенка пашњаком до Пачирског пута иза салаша Плетикосић Томе, Пачирски путем до иза салаша број 235 (Видаковић Пере), затим прелази летњи пут који дели Миишево-Ђурђин, надаље прелази преко асфалтног пута Ђурђин-Мишићево продужавајући до салаша Стантић Грге природном границом са МЗ Бајмок до Пачирског пута. Западним делом Пачирског пута природном границом салаша Рудић Мате до пута иза Мукић школе – природном границом са МЗ Стари Жедник, затим граничним путем до салаша Тумбас Пере, затим косим путем излази на Сивачки пут и Сивачким путем иза “Цигањеве ћоше” долази до полазне тачке на мосту на Жедничком путу.
Ђурђин се као насеље помиње још у XВ веку у документима. Некад је због мноштва ритова и пошумљености био омиљено ловиште суботичких велепоседника. У делу насеља према Капоњи, рођен је и чувени суботички ловац, путописац и светски путник Оскар Војнић. О називу насеља Ђурђин, постоје две варијанте од којих ни једна није потпуна и до краја доказана. Према првој верзији, насеље је добило име према једном претку најбројније породице Дулићевих који се звао Ђура и који је био необично високог раста. Друга верзија, која је веродостојнија је да је назив Ђурђин дат према називу цвећа „ђурђин“, које се гајило у сваком дворишту и сваком салашу, а и сада се доста гаји, и то је у ствари једна врста георгине (далије). Део насеља Павловац, носи име према манастиру реда Павлина чији су остаци откривени и делимично испитани у близини бивше жељезничке станице Павловац. Део насеља Мала Пешта, због своје груписаности и за разлику од осталих раштрканих салаша, добило је име од самих мештана и тај се израз одомаћио.
Насеље Ђурђин налази се југозападно од Суботице, на удаљености од 20 километара. Кроз њега је пролазила пруга Суботица – Црвенка која је укинута. Има добру друмску везу са путевима који су изграђени 1965. године у дужини од око 8 километара, до насеља Мишићево, на путу Суботица-Сомбор.
Везу са путем Е-5 и насељем Стари Жедник успостављена је путем изграђеним 1975. године у дужини од 7,5 километара.
До 1950. године Ђурђин је био насеље салашарског типа, већим делом раштркано, уз неколико „шорова“, салаша и три мање скупине салаша по називу Мала Пешта, Павловац и Ђурђински салаши.
Од 1950. године почела је интензивнија стамбена изградња према урбанистичком плану, тако да насеље добија све више карактеристике урбане средине са улицама које се секу под правим углом.
У овом периоду изграђено је 350 нових кућа и станова. Осамдесетих година Ђурђин броји око 640 домаћинстава од којих 290 живи на салашима.
Насеље се налази на надморској висини од 112-115 метара. Подручје Ђурђина захвата површину од 72 квадратна километра. Североисточна страна подручја Ђурђина је изразито равна,док су југоисточна, јужна и југозападна страна благо заталасане и представљају најистуреније тачке Телечке висоравни. Правцем север-југ кроз подручје Ђурђина протиче Криваја која настаје од три поточића, Бајмочког, Капоњског и Павловачког. Они се стапају у поток Криваја и теку заједно на југ према Бачкој Тополи. Мелиорационим радовима продубљена су и прокопана корита ових поточића, тако да данас теку кроз прокопане, регулисане канале. На овај начин исушено је и претворено у најплодније тло око 400 хектара некадашњих ритова и регулисан ниво поџемних вода.
Насеље се одликује умереном континенталном климом, са јасно израженим годишњим добима. Просечна температура ваздуха је 21 степен. Дувају северни и југоисточни ветрови од којих је југоисточни чешћи. Падавина у просеку годишње има око 500 мм тако да подручје Ђурђина је доста сушно и побољшању земљишта може да допринесе изградња акумулација за наводњавање. Поџемне воде налазе се на дубини од 10 – 12 метара. Други слој је на 45 – 50 метара, и трећи слој се налази на дубини од 112 – 118 метара.
Површинско оранични слој чини врло плодни чернозем дебљине од 50 – 70 центиметара. Испод њега се налази дебљи слој иловаче просечне дебљине до 8 метара, а затим слој песковите глине и испод њега слој сиве глине.
Интензивном обрадом земљишта, структура флоре је сведена на културне биљке, и само у ужим појасевима поред Криваје задржале су се аутохтоне врсте претежно трава. Од високог растиња преовлађује багрем (акација). Фауну чине врабац, гугутка, дивљи голуб „гривнаш“, јаребица, препелица, лисица, твор, зец, хрчак, ласица и касније насељене врсте дивљачи од којих преовлађује фазан и срне.
Претежни део становништва Ђурђина раније су сачињавали буњевци уз неколико десетина мађарских породица.
Након рата отварањем друштвених сектора пољопривреде и повећаном потребом за пољопривредном радном снагом, у створеним организацијама, почело је масовније долажење сезонске радне снаге и то претежно из западне Босне, из околине Санског Моста, и западне Србије, из околине Лознице.
Већи део млађих сезонаца задржао се овде трајно, запошљавао се и формирао породице.
Овим начином насељавања, национална структура се донекле изменила, тако да 1981. године 18% становништва чине становници српске националности који су на овај начин досељени.
Организоване колонизације после рата на подручју Ђурђина није било. Национална структура по попису становништва из 1981. године је следећа:
56 % Хрвата
18 % Срба
8 % Мађара
8 % Буњеваца
9 % Југословена
1 % Осталих
Проценат „осталих“ чине Црногорци, Македонци, Словаци, Украјинци, Русини, Словенци, Албанци и Роми. Ђурђин је по попису становништва из 1981. године имао 2300 становника.
У то време Ђурђин је било урбанизовано насеље са изграђеном осмогодишњом школом, здравственом станицом, ветеринарском станицом, продавницама, банком, поштом, рестораном, бензиском станицом, пекаром, дрваром. Године 1973. самодоприносом грађана изграђена је водоводна мрежа са 350 кућних прикључака. Становништво се претежно бавило пољопривредом. Од 7200 хектара на колико се површине Ђурђин распростире, преко 4000 се налазило у друштвеном сектору, а остало у приватном. Ратарство је било најразвијеније. Од ратарских култура најзаступљенији је био кукуруз, пшеница, сунцокрет, јечам, шећерна репа.
Сточарство је било слабије развијено, али се удруживањем пољопривредних произвођача са кооперацијом све више стварале тзв. мини фарме на којима се годишње товило око 13000 свиња и око 2000 јунади. Друге врсте стоке се нису гајиле интензивно, заступљене су биле у мањем броју на имањима земљорадника. Главни носилац пољопривредне производње у месту је „Нова Бразда“ која је солидно снабдевена са механизацијом, тако да се радови могу обавити у оптималном року. И код индивидуалних власника се налази добар број трактора и комбајна као и прикључних машина, мада са великом просечном старошћу.
Индустријских погона нема у Ђурђину, а ни грађевинских. Занатство је такође неразвијено. Снабдевање мештана се обавља преко једне самоуслуге и две продавнице мешовите робе. У Ђурђину постоје три кафане и један ресторан са аутоматском кугланом који већ дуже година није у функцији. Насеље има и бензинску пумпу која такође доста година није у функцији.
Саобраћај се након укидања жељезничке пруге Суботица-Црвенка, обавља искључиво друмским путем, где за превоз путника „Суботица-транс“ одржава сталне линије Ђурђин-Суботица и обратно. Здравствена станица изграђена је 1971. године. У њој се налази амбуланта опште праксе без сталног лекара, зубна амбуланта такође без сталног лекара просторије за апотеку и мању лабораторију које уопште не раде.
О.Ш. „Владимир Назор“ у Ђурђину отворена је 1962. године и дограђена 1965. године.
Културна делатност се некада одвијала преко Дома културе који је изграђен добровољним радом мештана од материјала са неколико срушених салаша. Отворен је 9. априла 1949. године као први задружни дом на подручју Србије. У њему се налази биоскопско-позоришна сала са 250 седишта, налазила се библиотека са 5000 књига које сада нема, диско-клуб који је претворен у продавницу, тзв. „телевизијска сала“ са 60 места и још други садржаји типа канцеларија.
