Познати суботички индустријалац Вилмош Конен 5. маја 1900. године добија дозволу за градњу виле, источно уз сам Велики парк. Пројектант виле је Ференц Рајхл (1869-1960) који ће се тек нешто касније прославити као архитекта новог стила у архитектури – сецесије. Мада се на прекретници векова на Палићу још увек гради карактеристичан “швајцарски тип“ виле његово усмерење ка сецесији се већ на овом објекту испољава у организацији маса се приближно енглеским слободно стојећим кућама, али је у обради фасада још увек оптерећен еклектиком.
Организација функционалног склопа је троделна, дворедна али у смакнутом поретку. Трпезарија и даље егзистсира као централни простор, са директним продором од проченог ка зачеоном трему. Трпезарија је у дирктној вези са две бочне собе, док је приступ у кухињу и купатило остварено са трема. Спаваћа соба има директну везу са купатилом. Објекат је асиметричан, разуђен како у основи тако у вертикали.
Прочеље је наглашено централним ризалитом са доминантним необарокним забатом са елементима модерне, која се очитује по контурама и линеарној декоративној пластици извијених сецесијских контура стилизоване орнаментике. Разиграност зидног платна наглашено је хоризонталним квадерима у малтеру са акцентом изнад централног лучног отвора у виду лепезе и два мала лучна застакљена таванска отвора. Централни портал је са осмоделном поделом окана и двокрилним вратима. Отворена тераса је у висини камене сокле истурена у поље, правоугаоне основе са прилазом на шест степеника. Бочна крила су асиметрична у основи са по једним прозорским отвором идентичне декорације у виду еклектичног опшава са сведеним стилизованим ступцима са архитравом и зупцем у центру. Зидно платно је глатко. Асиметричност објекта је наглашена на увученом блоку, који у подкровном појасу има у виду венца, дрвену касетирану декорацију са извијеним дијагоналним обрисима. Зачеона фасада је са терасом у висини сокле правоугаоне основе са бочним степеницама. Трем је истурен са дрвеним троугаоним, на врху зарубљеним забатом, који је украшен валовитим аплицираним дрвеним тракам. Лево је постављен торањ на квадртној бази, кја се у висини стрехе ломи и прелази у осмоугаону основу. Торањ има дрвену аплицирану декорацију у висини подкровног венца и два мала правоугаона прозорчића а испод је мали лучни отвор. Десно крило је идентичне декорације као прочеље са једним прозором. Бочна фасада је са два прозора и надкривеним подрумским улазом у центру, над којим је мансардни кров квадратне основе. Кровиште је на четири воде са шиљком од лима и лучном декоративном атиком. Овај блок красе конзоле од дрвета. Лева бочна фасада је истурени блок са троугаоним зарубљеним забатом и дрвеном аплицираном декорацијом, наглашен трокрилним еркером са бакарним шаторастим кровом. Прозори еркера су издужени са ролоима и као сви прозори са држачима за цвеће од кованог гвожђа.
Централна кровна конструкција је разуђена, на четири воде, неправилних страница, прекривен црепом.
Архитектонски склоп је оптерећен различитим облицима и материјалима, а акценат и даље остаје на терасама, забатима и торњу, изведеном у дрвету.
10. јануара 1956. године је урађен пројекат реконструкције репрезентативне виле и пројекат централног грејања, док је фебруара 1957. године урађен пројекат електрике, када се и једноструки прозори замењују двоструким, затварају се терасе, застакљују. Помоћни објекат добија функцију соба за госте-две просторије са малим ходником. Пројектант је био архитекта Де Негри. Готово у истом облику вила је и данас сачувана.
1995. године по условима овог Завода извршена је адаптација објекта.
