Close
Архитекте из Будимпеште, Деже Јакаб и Марцел Комор, почетком 20. века у Суботицу доносе тада врло модеран стил мађарске сецесије, по којој је архитектура Суботице и данас препознатљива. Пројектовали су: Градску кућу, Синагогу, двоспратну зграду банке – Путник у улици Корзо 4, зграду Јеврејске општине…
Аеродром Биково је цивилни аеродром који се налази 6км југоисточно од Суботице. Аеродром се користи за спортско-школско и тренажно летење авиона и једрилица, као и скокове падобранаца. Пилотажне зоне размештене су у правилном троуглу око аеродрома. Једриличарска зона за висине изнад 1200м ограничена је на западу линијом која спаја језеро Палић и Србобран, због близине ваздушног пута који води ка излазној тачки Келебија. Висина школског круга за авионе је 300м, а за једрилице 200м.
Азотара Суботица је јединствена техничко-технолошка целина за производњу комплексних неорганских ђубрива NPK и NP. Пројектовани капацитет је 500 хиљада тона ђубрива годишње. Одлука о изградњи фабрике, као и инвестициони програм, донети су 1977. године. Фабрика је пуштена у пробну производњу 1986, односно 1987. године.
„Арена Забаткиенсис“ („Суботички песак“) је први вински ред код нас, основан је на Дан Светог Трифуна 14. фебруара 2001. године. Чланови овог реда су виноградари и винари из Суботичко-хоргошке пешчаре, стручњаци за лозу и вино, истраживачи историје виноградарства и винарстава, истакнути угоститељи, туристички посленици, личности јавног и културног живота, новинари. Њихов циљ је да представе и пронесу добар глас вина с песка.
На винским и сличним свечаностима витезови се појављују у атрактивним одорама и ознаком реда, чиме у јавности промовишу културу пијења вина.
Богдан, Звонко (рођен 5. јануара 1942. у Сомбору) је певач традиоционалне војвођанске музике. Живи и ствара у Суботици. Поред тога што је познат као певач, он је такође и композитор, сликар, песник и џокеј. Препознатљив је и по својим учтивим и џентлменским манирима. Његове песме носе мирисе равнице, прошлих дана, боемског живота, Дунава… Оне певају о љубави, коњима који слободно јуре, женама…
Звонко Богдан пева оригиналне и традиционалне песме (нарочито оне везане за Буњевце) уз пратњу тамбурашког оркестра. Једна од песама по којој је познат, а коју је сам компоновао је „Еј, салаши на северу Бачке“.
Неке од његових најпознатијих ауторских песама су: Еј, салаши на северу Бачке, Већ одавно спремам свог мркова, Прошле су многе љубави, Говори се да ме вараш, Крај језера једна кућа мала, Неко сасвим трећи, О теби певам најдражи граде, Један стари контрабас, Ко те има тај те нема, Не могу се сетит’ лета, Буњевачко прело, Доћи ћу ти ко у старој писми…
Бања Палић: као Бања Палић је познатa од 1782. године када је главни лекар Бачке жупаније др Либертраут указао на висок садржај соли у језерској води, отворивши фабрику соли на источној обали. Прва хемијска анализа воде извршена је 1856.године. Вода Палићког језера је сумпоровита, алкална и муријатична, са температуром око 25°Ц. Минерална вода садржи литијум и рубидијум који су корисни у лечењу реуматичних и нервних обољења. Стронцијум као састојак минералног муља помаже код срастања костију. Због тога приликом исушења језера ради чишћења 1972. године није извађен сав муљ, јер су у њему концентрисане вредне минералне супстанце.
Вода и муљ лече реуматизам, ишијас, скрофуозу, кожна и гинеколошка обољења, нервна обољења.
Лечење у Палићкој Бањи обавља се купањем у загрејаној води топлог купатила и блатним облогама у блатном купатилу. Блато се вади са језерског дна и загрева. У лечењу се користе још и масажа и електротерапија.
Бајнат је узвишење између Сенћанског пута, Малог Палића и Млаке. Првобитан назив је био Бајини хатови. Бајнат је био настањен од давнина. Ту је откривено бронзано налазиште из халштатског доба – 9. век п.н.е, затим сарматске посуде из 4. века, германски и аварски гробови из времена доласка Мађара у ове крајеве.
Бербански дани на Палићу су атрактивна привредно-туристичка манифестација, која се сваког септембра одржава на обали Палића. Ова манифестација, која се одржава у организацији Јавног предузећа «Палић-Лудаш», афирмише воћарске производе и њихову разноврсну успешну валоризацију. У оквиру Бербанских дана припрема се и бербанска парада, изложба воћа и поврћа, винска фешта, изложба, оцењивање и дегустација воћних ракија, бербански бал , богат културно-забавни програм и разноврсна угоститељска понуда.
Бандаш и бандашица: појмови се везују за Дужијанцу. Током жетве, пошто су њиве биле велике, долазило је до удруживања „банди”. Предводник је био бандаш који би и уговаро посао, а његова руковеташица – бандашица. То је био највреднији и најбољи пар. И данас се, у време обележавања Дужијанце, сваке године симболично бирају бандаш и бандашица.
Бувљак – Већ најмање две деценије Суботица се на географској карти Војводине, Србије, Југославије односно Централне и Источне Европе, поред низа специфичности, издваја и по овој пијаци. Они који је посећују зову је једноставно – „Бувљак“. Поред домаћих, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, постала је мека за купце и продавце из Русије, Украјине, Пољске, Словачке, Мађарске, Румуније…
Данас је ова пијаца прерасла у тржни центар са око 1.600 регистрованих радњи на тезгама и преко 200 локала. Уз Суботичане и житеље готово свих крајева Србије и даље јој у походе редовно долазе и купци и продавци из Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, Хрватске и Македоније.
За хиљаде суботичких домаћинстава „Бувљак“ је већ десетак година био и остао основни извор егзисенције, за Суботицу заштитини знак слободне трговине, а за домаће путнике ка Европи – обавезно стајалиште.
BOSS – Кафе пицерија Boss, једно од култних места за изласке у Суботици, постала је временом и једна од тачака препознавања нашег града. Boss је настао још далеке 1986. године. Развио је традицију добре услуге и широке понуде атрактивног менија и постао омиљено састајалиште гостију свих узраста. Пријатан амбијент, башта са погледом на галерију „Ликовни сусрет“ и богатство зеленила чине Boss посебно интересантним и пријатним у летњим данима.
Вермеш Лајош (1860-1945.), аристократа са Палића, организовао је Палићке спортске игре, претечу Олимпијских игара. Тек 14 година касније настале су олимпијске игре Пјера Кубертена у Атини. Палићке олимпијске игре игране су и лети и зими, све до 1914, када су прекинуте због рата. Лајош Вермеш је био и оснивач Суботичког гимнастичког друштва.
Велика тераса: Изградња Велике терасе на Палићу, у стилу сецесије, завршена је 1911. године, а сам објекат је у то доба био вишенаменски (посластичарница, ресторан, спратни део намењен забавама и баловима). Две велике отворене терасе красе предњу страну објекта, са препознатљивом резбареном оградом. Непосредно испред Велике терасе смештен је најмањи сецесијски објекат специјалне намене – Музички павиљон.
Велика тераса, са око 3.300 квадрата, као и још неколико објеката у Великом парку на Палићу, чини туристичко и културно језгро тог места. Тренутно је у току реконструкција Велике терасе.
Врлић, Субота, дворанин цара Јована Ненада, његов ризничар и намесник, чија се скулптура налази у центру града.
Водоторањ на Палићу изграђен је 1912. године. Он је представља симбол Палића и главни улаз на Палић.
Велика већница или Свечана већница Градске куће поново је 1991, после темељите обнове за прославу шест векова првог помињања града, засјала старим сјајем сецесије који су јој подарили пројектанти Марцел Комор и Деже Јакаб. Допунском техничком опремом ово је постала сала за концерте, венчања и скупове врхунског ранга, вероватно једна од најлепших у овом делу света. У мноштву невероватних детаља, издвајају се штитови на стропу већнице, који су се мењали са сваком новом власти. Данас су враћени првобитни симболи, међу којима мотиви са суботичког грба: Богородица са Исусом, св. Тереза Авилска и лав с мачем. Већницу красе и фантастични витражи: цар Фрањо Јосип и царица Марија Терезија са своја два пажа. Поред њих, ту је и галерија мађарских краљева и шест угледних људи из мађарске историје. Ти витражи су дела мајсторске радионице Микше Рота и Шандора Нађа.
Градска кућа је највећа и вероватно најлепша грађевина Суботице, изграђена у стилу мађарске сецесије 1910. године, по пројекту будимпештанских архитеката Дежеа Јакаба и Марцела Комора. Висока је 76m, а простире се на 5.838m².
Данас су у њој градска управа, музеј, историјски архив, бутици и банке.
Градска библиотека у центру града, са два Атланта у прочељу фасаде која носе барокни балкон, изграђена по пројекту Ференца Рајхла у необарокном стилу 1897. године, некада је била Градска касина. Данас је богата библиоткеа са фондом од преко 280.000 књига.
Гомборски сокак, живописна улица поплочана старом калдрмом, која данас носи назив Драпшинова а назив је добила по занатлијама „гомбарима“ (врпчарима). Данас је Гомборски сокак улица бутика, кафеа и ретких заната.
„Геронтолошки центар“ Суботица је социјално-здравствена установа за збрињавање одраслих и старих лица у Суботици. Основан је 1977. године интегрисањем радне организације Центра за кућну негу и помоћ старим и изнемоглим лицима и Дома за старе и пензионере. Ова јединствена установа кроз различите видове услуга обезбеђује помоћ у четири објекта геронтолошких клубова, где око 2.600 пензионера и других старих лица задовољава различите потребе; путем службе Кућне неге и помоћи, која је организована за 395 корисника у домском смештају (у три објекта категорисаних домова), капацитета за 519 корисника; у заштићеном (наменском) становању пензионера, где око 150 пензионера живи у једнособним конфорним становима; и кроз друге облике рада (исхрана, прање, пеглање веша, изнајмљивање слободних просторија и капацитета – соба за трећа лица итд.).
Геронтолошки центар, након 28 година постојања, и даље свакодневно успешно испуњава своју социјалну и заштитну функцију и излази у сусрет појединцу и породици.
Генерални конзулат Републике Хрватске: Суботица, Максима Горког 6,
Тел: 381 24 557 793
Факс: 381 24 556 158
Мејл: gkhr.subotica@mvp.hr
Интернет страница: http://rs.mvp.hr/?mh=336&mv=2041
Генерални конзулат Републике Мађарске: Суботица, Ђуре Ђаковића 3,
Тел: 024/554-811
Факс: 024/552-427
Интернет страница: http://www.mfa.gov.hu/kulkepviselet/Szabadka/sr/en_Konzuliinfo
„Galleria“ је интернационални хотелско–конгресни и пословни центар. Налази се у самом центру Суботице и представља једну од најлепших и најмодернијих зграда у Србији. Овај објекат површине 29.000m² чине три јединице: Хотел Galleria, Пословни центар Galleria и Тржни центар Galleria које повезује наткривени атријум.
Данило Киш, један од најплоднијих и најнаграђиванијих аутора са ових простора, рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке. До 1942. године живи са родитељима у Новом Саду, где похађа први разред основне школе, а затим прелази у Мађарску, у очев родни крај, где завршава основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње подсредством Црвеног Крста. Тамо Киш живи до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписује 1954. године, а у септембру 1958. године као први студент дипломира на катедри за Општу књижевност.
У то време, Киш је већ постао објављивани аутор.
Наиме, своје прве радове објављује са својих осамнаест година, далеке 1953. године, а касније се нижу дела различитих категорија, међу којима издвајамо чувене романи „Башта, пепео“, „Пешчаник“ и други, потом књиге приповедака „Рани јади“, „Гробница за Бориса Давидовича“, „Енциклопедија мртвих“, „Лаута и ожиљци“, као и књиге есеја „По-етика“, „Живот и литература“ и још много других.
Киш је један од најпревођенијих писаца, добитник низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда, као и дописни члан САНУ. Преминуо је у Паризу, 1989. године.
„Данило Киш” је Фондација за омладинску културу и стваралаштво. Фондација има за циљ обликовање новог културног простора града. Низом пројеката из сфере културе, уметности, науке и кроз омладинске акције, Фондација жели да стару панонску даму, Суботицу, пробуди из равничарске поспаности. Данило Киш је отворен за све Суботичане који истински желе богат културни и друштвени живот. Фондација је градска институција која има за задатак промовисање вредности савременог, интеркултуралног, постмодерног и урбаног друштва.
Дужијанца је завршни буњевачки жетвени обичај на пољима. Веома је стар и датира још из времена пагана – слави се бог плодности. Овај обичај се временом претворио у општу земљорадничку славу и свечаност , на сваком салашу и у свакој земљорадничкој породици.
Дужијанца се везује за Марково, када се ишло на њиву где се обављао благослов жита.
Сама жетва – рис почињала је на Петровдан, макар и симболично, ако жито није дозрело.
Жито се слагало у снопове, снопље се ређало у круг, а на средини круга био је забоден колац, за који је био везан коњ. Коњ је копитама газио по снопљу, жито је остајало на земљи, а од горе је остајала слама. Прва варошка, обновљена Дужијанца била је 1968. године и од онда се тако слави. Свечана поворка, у којој доминира богатство буњевачке народне ношње, обилази град и на тај начин чува буњевачке жетвене обичаје од заборава.
Дом градских капетана, тачније некадашња кућа градског капетана Луке Сучића, непосредно поред Фрањевачке цркве, најстарија је кућа у Суботици, изграђена половином 18. века у стилу тзв. „провинцијског барока“.
Дудова шума: на месту овог данашњег градског парка крајем 18. века подигнут је дудињак како би се унапредио узгој свилене бубе. Овај привредни покушај није успео, али је дудињак израстао у Дудову шуму. Средином прошлог века уређена је као градски парк и временом постала омиљено шеталиште и спортски центар. Ту је још пре Првог светског рата изграђен први фудбалски терен у Суботици, касније тениски и други спортски терени, а у новије време и спортска хала.
Дечје позориште у Суботици почело је са радом 6. децембра 1934. као луткарско позориште. Инжењер Отон Томанић је био и творац суботичког луткарског позоришта, али и креатор на стотине комада који су се у њему играли. Био је сценограф, писац и редитељ јер је пре отварања био на луткарској едукацији у Љубљани.
Први професионални ансамбл формиран је у сезони 1953/54. године и од тада се Позориште развија. Данас спада у сам врх сценског стваралаштва за децу. 1960. године, извођењем прве живе представе „Дечаци Павлове улице”, луткарско позориште мења име у „Дечје позориште-Дјечје казалиште-Gyermekszínház”. За протеклих скоро седам деценија, Дечје позориште је израсло у установу чији организациони и уметнички ниво могу да одговоре на најсложенија питања савременог театра за децу.
Позориште годишње изведе 6 премијера, 2 на српском, 2 на мађарском, 1 на хрватском језику и један двојезичан новогодишњи програм. Укупан број годишње одржаних представа се креће од 200 до 230. Већина представа се приказује у кући, док се око 50 представа одигра на терену у земљи и иностранству.
Дечје позориште је суорганизатор Међународног фестивала позоришта за децу који се одржава сваког маја у Суботици.
Економски факултет у Суботици основан је 18. маја 1960. године. Педесет година након оснивања, развио се у савремену научно-образовну институцију захваљујући својој отворености за све нове трендове у настави и науци. Основна оријентација Факултета јесте образовање кадрова економског профила будућих менаџера. Иновирани наставни садржаји, усклађени с научним сазнањима у свету, високостручни кадрови, савремени методи рада и модерна техничко-лабораторијска опрема, гарант су стицања високог нивоа знања у области пословне економије.
На факултету је од оснивања до данас дипломирало преко 10.000 студената, преко 300 их је стекло академски назив магистра, а успешно је одбрањено 120 докторских дисертација.
Жута кућа, некадашња зграда банке, споменик је културе од великог значаја. Дело је познатог суботичког архитекте Титуса Мачковића, грађена у периоду од 1880. до 1883. године. Данас је у њој смештен Учитељски факултет на мађарском језику.
Женски штранд је дрвено летње купалиште на Палићком језеру. Изграђен је 1912. године у стилу сецесије. И данас је активан за купаче, забаву и одмор и прави је украс палићке обале.
Зоолошки врт Палић налази се у центру Палића, 6км од Суботице и 5km од ауто-пута Е-75 који спаја Будимпешту и Београд. Основан је 1949. године и данас се простире на 10ha. У парк врта складно су уклопљене животињске волијере и простори за одмор и разоноду. У парку расте преко 270 врста дрвећа и жбуња од којих су многе ретке и егзотичне врсте, попут либанског кедра и џиновске секвоје или ариша. Од домаћих врста издвајају се столетни храстови. На северној страни врта расту четинари а на јужној листопадно дрвеће. Остављено је и неколико мањих шумских формација. Простор обогаћује и оживљава многобројно цвеће у жардињерама, језерца, водоскоци и фонтане. Посетиоци могу да виде преко 50 врста животиња: бројне птице, неколико врста мајмуна, крупне сисаре, али и егзотичне животиње попут змија и тарантула. Током године Зоо врт посети око 160.000 људи.
Зелена фонтана: градећи и штитећи стари центар града, савремени архитекти комбинују модерну архитектуру с традицијом. Један од таквих објеката је зелена фонтана на главном тргу, изграђена 1985. године од керамике из чувене мађарске фабрике „Жолнаи“, по пројекту београдског архитекте Светилсва Личине.
Зелена већница Градске куће такође је раскошно украшена детаљима у стилу сецесије. Данас је то свечани салон Градоначелника, где он прима званичне делегације.
Јован Ненад Црни – Самозвани суботички цар, једна од бајковитих личности суботичке прошлости, након Мохачке битке 1526. године потиснуо је Турке из Јужне Угарске и основао своју кратковеку словенску државу. За престоницу је изабрао Суботицу. Имао је чудну црну пругу од слепоочнице до стопала, због чега су га и прозвали Црни. Погинуо је 1527. у сукобу са угарском властелом. На главном тргу у Суботици данас се налази његов споменик.
Јанћика Маћаш (1864-1903.) је био познати суботички сликар. Његово најпознатије дело је „Проглашење Суботице слободним краљевским градом“.
„Језеро“ хотел на Палићу, увучен у столетну шуму, налази се на само 50m од Женског штранда, тј. обале Палићког језера, а од хотела „Парк“ одвојен је старом Великом терасом. Изграђен је 1903. године и тада је добио име Велики хотел.
Хотел Језеро категорисан је са 4 звездице, а располаже са 19 двокреветних соба и 9 соба са брачним лежајем. Пружа изузетан комфор и могућност уживања у свим чарима Палића и околине.
Корзо је главно градско шеталиште. Прелепе фасаде, углавном у стилу китњасте мађарске сецесије, данас су реконструисане и поново су у пуном сјају. Суботички корзо је пословни и културни центар града: на једном крају је Народно позориште, на другом Дечије позориште, а између њих банке, продавнице, баште кафеа, а раскошне липе пружају се целом његовом дужином.
Катедрала свете Терезе Авилске грађена је од 1773. до 1798. године. Ова барокна грађевина почета је по пројекту пештанског зидара Ференца Кауфмана, а завршена по пројекту Адама Хаислера из 1783. У народу позната као Велика црква, посвећена је заштитници Суботице, св. Терези Авилској (1515-1582.), кармелићанки из Шпаније, књижевници и великом реформатору свог реда. Њен лик је на градском печату у повељи о проглашењу Суботице камералном вароши 1743. године, а затим и на грбу слободног краљевског града. Главни олтар је завршен 1804. године, а сат у торњу постављен је 1840. године.
Керска црква светог Роке подигнута је 1896. године у неоготском стилу.
Капела св. Роке подигнута је од стране Суботичана 1738. године, у знак сећања на жртве епидемије куге. Реконструисана је 1884. по пројекту Титуса Мачковића.
Кер је јужни део града, висока греда изнад старог Гатског језера и ниске долине Млаке. Име Кер вероватно је добио по припадницима племена Кер који су заузели место у време доласка Мађара у ове крајеве. Обнављајући донацију своје мајке, краљ Бела III даровао је Кер 1113. године болничким крсташима из Секешфехервара.
Крваво језеро је мало језеро настало преграђивањем североисточног вршка Палићког језера и у њега су отицале сувишне воде Палића. Некада давно, у време летњих жега, у његовим плитким водама размножавале су се црвене алге, па је због црвене боје и добило име – Крваво језеро.
„Колевка“ – Суботица је дом за децу и омладину, смештен у улици Јаше Игњатовића 6. Збрињавање деце без родитеља у Суботици не почиње оснивањем сиротишта 1903. године, како би се могло помислити. Званично сиротиште постоји од 1900. године, а градски оци и женска удружења покушавали су да реше овај проблем и деценијама пре тога. Дом за децу „Колевка“ као дан оснивања обележава 1. мај 1903. године, када је Сиротиште у Суботици осамостаљено од државног сиротишта у Будимпешти. Ново поглавље живота овог дечијег дома почиње у тешким послератним условима када се нагло повећава број незбринуте деце и сирочади. Тада овај дечији дом добија назив „Колевка“. Данас у „Колевци“ углавном раде медицинске сестре. Дом је широм отворен за све који желе посетити децу, или их водити преко викенда у своје породице, што је један од резултата настојања да живот деце у дому што више личи на породични.
Лифка Александар (1880-1952.) је 1900. године основао први путујући биоскоп у тадашњој Аустро-Угарској. Путујући по европи 1910. је стигао у Суботицу, где се оженио и остао до краја живота и отворио свој стални Лифка биоскоп. Александар Лифка бавио се и снимањем репортажа и кратких филмова.
Њему у част установљена је Награда „Александар Лифка“ за допринос европској кинематографији. Награда се додељује на филмском фестивалу „Палић“ у Суботици, сваке године у јулу месецу.
Лудошко језеро лежи источно од Палића и језгро је старе Лудошке пустаре. Базен језера је релативно мали, а напајају га речица Киреш и канал из Палићког језера. Вода у Лудошу никада није била слана као у Палићу, тако да је увек било много рибе.Вероватно је због тога обала језера била увек насељена, што потврђују археолошки налази стари и по 7.000 година. Лудошко језеро је заштићени природни резерват богат птичијим светом, а његова обала и данас драгоцено археолошко налазиште.
Летња позорница: у боровој шуми на Палићу 1950. године изграђена је модерна Летња позорница од нетесаног камена, на којој су гостовали многи уметници. Данас је то прелепо место под ведрим небом место одржавања Палићког филмског фестивала и других културних манифестација.
Литерат Фабијан, био је дворанин цара Јована Ненада, фрањевачки свештеник, пореклом из Илока, чија се скулптура налази у центру града.
Личина Светислав, рођен 1931. године, пројектант Зелене фонтане. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду. Аутор је великог броја урбанистичких и архитектонских пројеката (Филозофски факултет у Београду, Музеј револуције народа Југославије у Новом Београду, Трг бранилаца Београда), јавних споменика и посебних целина. Професор је Архитектонског факултета у Београду. Добитник је више награда и признања.
Љутовачка ракија: насеље Љутово се налази на крајњем северу Бачке, 10km југозападно од Суботице. Љутово се налази на прелазу Суботичке пешчаре у Бачку лесну зараван што омогућава разноврсну пољопривредну производњу. Мештани се углавном баве воћарством, повртарством и ратарством. Љутово је познато по “Љутовачкој ракији” и домаћим винима.
Maria Theresiopolis је једно од 200 имена које је Суботица променила током своје историје. Име Maria Theresiopolis Суботица је носила од времена када је царица Марија Терзија 1779. године Суботицу прогласила слободним краљевским градом.
Млака је јужни део града са обе стране Првомајске улице. То је ниско и плавно земљиште које је некада, док још није претворено у баште, био глибовит пашњак и рит. Млаком је протицао поточић Фок, који је некад сувишне воде из Келебијског језера, преко Великог рита и Јаси-баре, одводио у Мали Палић. Млака је изграђена у другој половини 18. века, када су Суботичани на вишим деловима својих башта подигли куће.
Млекара Суботица: Акционарско друштво “Млекара” бави се производњом и прерадом млека и млечних производа. Основана је 1955. године. Од 2003. године “Млекара” послује у оквиру „Danube Foods Group“, заједно са компанијама “Бамби”, “Књаз Милош” и “Имлек”.
Мисија АД „Млекаре“ је да својим купцима пружи здравствено безбедносне производе од млека и услуге врхунског и стандардног квалитета, а визија јој је да постане лидер у преради млека и у производњи високо квалитетних производа од млека у Србији.
Запошљава 316 људи.
Мајкин салаш је традиционални војвођански ресторан. Налази се на Палићу, одмах поред Цветног Салаша, на имању које се простире на површини од 20 хектара. У складу са трендом развоја еко-туризма у свету, који има тенденцију да модерног госта окрене природи, понуди му традиционалну изворну кухињу и едукује га у смислу упознавања културе и обичаја региона у којем борави, настао је овај прелепи објекат.
Међународни фестивал позоришта за децу основан је у Суботици 1994. године, када је суботичко Дечје позориште обележавало 60 година свог постојања. Идеја о фестивалу родила се у глави Слободана Марковића, тадашњег директора Дечјег позоришта.
Фестивал се одржава сваке године у мају месецу и читав град се тада претвори у једну велику позорницу. Од оснивања до данас на Фестивалу је приказано више од 400 позоришних продукција са разних страна света, Европе и земље домаћина Србије. Од тога је око 250 било приказано у оквиру такмичарског програма.
Међународни филмски фестивал Палић основан је 1992. године од стране Општине Суботица. Од некадашњих малих и непретенциозних Палићких филмских вечери, преко упорних покушаја стварања озбиљног Регионалног фестивала, израстао је у важну тачку на мапи европских филмских фестивала. Од 2003. године и свог десетог издања палићки фестивал постаје Фестивал европског филма и исте године добија чланство у „Европској координацији филмских фестивала“. Ова идеја је потврђена кроз наредне три године постојања и данас је Фестивал европског филма Палић један од најзначајнијих фестивала у региону и један од ретких у свету са 100% европским садржајем.
Фестивал се одржава сваке године у месецу јулу, а награде које се додељују су: Александар Лифка, Златни торањ, Палићки торањ, Ундергроунд Спирит и Специјална награда жирија.
Непкер: мађарски културни центар у Суботици „Непкер“ једна је од најстаријих установа у Војводини која ради у континуитету. Основан је 1872. године. Поред библиотеке и читаонице у саставу има и литерарну, драмску, музичку и фолклорну секцију.
Отворени универзитет Суботица је један од лидера у области (не)формалног образовања и културе у Србији. Његова мисија је подизање квалитета живота грађана путем промоције и реализације «нове писмености» и имплементација иновативних програмских садржаја у циљу унапређења друштва. Основан 1953. године, под именом Раднички Универзитет, од почетка је окупљао све остале установе и програме за образовање одраслих у општини, региону и земљи, и за кратко време постигао запажене резултате захваљујући сталним улагањима у савремену наставну технологију, наставне програме, кадровски потенцијал. 1992. године ова институција се у складу са потребама грађана и светским трендовима у образовању одраслих трансформисала у Отворени универзитет.
Окер, боје жуте земље, најчешће су боје на суботичким фасадама.
Позориште са шест коринтских стубова, на централном градском тргу, изграђено је 1853. године у класицистичком стилу, по пројекту Јаноша Скултетија, првог школованог суботичког архитекте. Прва позоришна представа у Суботици одиграна је 1747. године у фрањевачкој граматикалној гимназији, а стално позориште отворено је у новоизграђеној згради 1854.
Позоришна зграда је тренутно у фази реконструкције.
„Патриа“ хотел, у самом центру Суботице, изграђен је 1964. године и од тада је имао само једну делимичну реконструкцију. Почетком 2008. почели су радови на реконструкцији, а комплетно преуређење екстеријера и ентеријера завршено је 15.08.2008. када је хотел почео поново да ради. Број смештајних јединица са 202 смањен је на 141 које су луксузно опремљене. „Патриа“ је прерасла у један модеран објекат који задовољава све потребе савременог госта. У хотелу се сада налазе собе за непушаче и инвалиде, све собе су климатизоване, имају прикључак за интернет, сеф и остале погодности.
Понграц, Јанош, војвода од Ердеља, изградио суботичку тврђаву 1470. године.
Палавичини, Петар, скулптор који је направио споменик цару Јовану Ненаду.
„Пионир“ д.о.о. Суботица је привредно друштво за производњу чоколаде, бомбона и пецива. Један је од водећих произвођача кондиторских производа на југу Европе, са традицијом дугом 90 година. Од 2005. године „Пионир“ ради према строгим ХАЦЦП стандардима. Најпознатији производи су : Медено и Слатко срце, Негро бомбоне, Галеб чоколада, Кидy десерти, Цоокиес, О ла ла бисквит…
Палићке спортске игре: између 1880. и 1914. године на Палићу су одржане спортске игре у брзом ходању, бициклизму, рвању, мачевању и другим спортовима. Родоначелник ових надметања најбољих спортиста из Сомбора, Сенте, Сегедина, Кањиже, Будимпеште, Београда и Суботице био је Лајош Вермеш, човек који је на обали језера изградио прву бициклистичку стазу са гледалиштем.
Палата Леовић је најстарија породична кућа у стилу сецесије у Суботици и у целој Војводини. Пројектанти су Еден Лехнер и Ђула Партош. Подигнута је 1893. године.
Рајхлова палата, данас зграда суботичке галерије „Ликовни сусрет“, једно је од најраскошнијих здања суботичке сецесије. Име је добила по свом власнику и пројектанту Ференцу Рајхлу. Овај суботички архитекта будимпештанске школе зграду је подигао 1904. као породичну кућу, мада ни он ни његова породица нису дуго живели у њој. Због банкрота је већ 1908. био принуђен да је напусти, а његова палата је потом заједно с намештајем и свим уметничким предметима продата на лицитацији.
Рајхлова палата се сматра правим ремек-делом архитектуре с краја 19. и почетка 20. века, на којој је Ференц Рајхл демонстрирао умеће и таленат врхунског архитекте. Најлепши декоративни елементи на фасади зграде израђени су од чувене жолнаи керамике, док је основа направљена од ружичастог мермера. У изради витража коришћено је венецијанско стакло.
Рогина бара је прастара мочвара на источној страни средњовековне Суботице, а касније војног шанца. Временом је почела да смета развоју града, па је Краљевска комора одлучила 1764. да је засади врбом. Касније, 1794. наређено је да се мочвара исуши, а земљиште прода за плацеве. Упркос свим напорима, вода се задржавала. Четрдесетих година 20. века у њој су се још купала деца а пловило се и чамцима. Градско веће је 1888. одлучило да наспе преостали део бара и засади парк, као и да подигне зграду Суда. Годину и по дана је довлачен песак и продавани плацеви на којима ће бити подигнути најлепши објекти Суботице – данашњи Корзо.
Радијалац је насеље смештено између центра града и Хале спортова. Средином насеља се протеже пешачка алеја дуга 800 м. Са обе стране шеталишта целом дужином пружају се саобраћајнице које воде до Хале спортова и рекреационог парка Дудова шума.
Рајић, Блашко (1878-1951.) је био бачки хрватски свештеник, књижевник и политичар. Рођен је у Суботици. По завршетку студија заредио се за свештеника 1902. године, најпре у хрватском селу у јужној Угарској, Душноку 1902, потом у Сантову 1904. Капеланство наставља у родној Суботици, у жупи св. Терезије, све до 1911, а потом је именован за жупника и водио је жупу св. Рока, у којој је остао до смрти 1951.
Аутор је молитвеника „Духовна мана“.
У потоњој је остварио највећа дела у пасторалном, друштвеном и културном подручју.
Агилно се залагао за то да Бачка уђе у јединствену јужнословенску државу.
1919. је био члан буњевачког посланства које је отпутовало у Париз на мировну конференцију са страним дипломатама.
Водио је Буњевачко–шокачку странку, након тога Војвођанску пучку странку, а после се окренуо Стјепану Радићу, чији је ХСС силно подржавао.
За време Другог светског рата његова активност је прекинута. Свом редовном жупничком животу у Суботици се вратио 1943, где остаје до смрти 1951.
Утемељитељ је многих друштава: Католичко девојачко друштво, Радничко и ученичко крижарско братство, Просветно друштво „Католички круг“, Добротворна заједница Буњеваца и Хрватска културна заједница, а заједно са Лајчом Будановићем утемељио је и Матицу суботичку.
Заслужан је што је Дужијанцу, дотад само хрватски народни обичај (који је настао на салашима), уобличио у црквену манифестацију. Захваљујући њему, одржало се и „прело“.
Покренуо је „старе“ „Суботичке новине“ 1920. године. Писао је песме, приповетке и чланке. Њему у част се одржава манифестација Рајићеви дани.
Синагога у Суботици по архитектонском решењу спада у најлепше грађевине сецесије овог поднебља. Саграђена је 1902. године у стилу мађарске сецесије, по пројекту Дежеа Јакаба и Марцела Комора. Посебан изглед овом храму дају украси, како на фасади тако и у унутрашњости, у којима доминирају витражи. Иако великим делом оштећени, они и данас чувају вештину и лепоту рада на стаклу мајстора из прошлих времена. Организација „World monument watch“ је три пута заредом Синагогу уврштавала међу сто најугроженијих споменичких објеката у свету. Синагога је заштићен споменик културе и успомена на 4.000 суботичких Јевреја прогнаних и уморених у фашистичким логорима у Другом светском рату.
Сецесија је типична за Суботицу. Желећи да лепотом надмаше постојећи конвенционални академизам, богати Суботичани су почетком 20. века широм отворили врата новој уметности и архитектури сецесије. Својеврсни печат новом руху Суботице дали су архитекте: Еден Лехнер, Ференц Рајхл, тандем Марцел Комор и Деже Јакаб. Они су Суботицу украсили цветном орнаментиком, народним мотивима, кованим гвожђем, бојом и керамиком. Архитекте модерног доба данас комбинују модерну архитектуру с традицијом. Зелена фонтана у центру града, изграђена од чувене Жолнаи керамике 1985. године, подсећа на упечатљиву уметност сецесије.
Сарић Иван (1876-1966.), познати суботички спортиста, који се бавио бициклизмом, моторима и аутомобилима. Први је човек са наших простора који је полетео 1910. године, авионом који је сам конструисао. Седиште авиона од прућа је сачувано и налази се у Музеју ваздухопловства у Сурчину. Авион је направио након што га је по први пут видео у Паризу 1909. године. 1917. је саградио и модел хеликоптера који је на пробама показао одличне резултате.
Спартак – Јован Микић (1914-1944.) био је командант Суботичког партизанског одреда и познати југословенски репрезентативац у атлетици. У периоду од 1932. до 1939. био је наш најбољи петобојац, десетобојац, скакач, бацач диска и кладива. Погинуо је 10. октобра 1944, на Дан ослобођења Суботице, на суботичкој железничкој станици, када га је усмртио мађарски војник.
Сента (насеље у Суботици) је јужни део града, између Сенћанског пута и Браће Радић, у околини цркве Св. Ђурђа. Стари сенћански пут протезао се од Сењака (Пушкинов трг) и преко сенћанске капије водио у Сенту. Иако никад није асфалтиран, овим летњим земљаним путем се и данас може стићи у Сенту.
Стантић, Ђуро, (1878-1918.) је први суботички спортиста и светски првак и освајач олимпијске медаље.
Спомен чесма на Палићу, пред Великом терасом, подигнута је 1912. године у част завршетка изградње Велике терасе у стилу сецесије и Музичког павиљона. Спомен чесма се и данас фантастично уклапа у амбијент палићког шеталишта.
Суботичка филхармонија, основана 1908. године, приредила је многобројне концерте са уметницима-солистима највишег светског ранга. Последњих деценија врсни музичари су отишли из града, те је Филхармонија била принуђена да своју делатност сведе у скромније оквире.
„Суњок“ чарда је чарда у невероватном природном амбијенту на обали Лудошког језера. Нуди рибље чорбе, рибље паприкаше и остале специјалитете од рибе, као и класичну кухињу.
Трамвај: Трамваји су се кроз Суботицу возили од 1897. године. Трамвајски саобраћај је, на жалост многих Суботичана, укинут 1974. Данас је један трамвај, на углу Рудић улице, претворен у локал и подсећа Суботичане на минуло доба.
TERRA’S је удружење за органску храну, основано 1990. године у Суботици, као независна, непрофитна и невладина организација. TERRA’S је пионир у ширењу идеја и иницијатива у органској пољопривреди. Рад TERRA’S-а је усмерен на едукацију, саветодавство, маркетинг и промоцију, научно-истраживачки рад, издаваштво и информисање. Стратегија TERRA’S-а је усмерена на успостављање сарадње у области примарне производње, прераде, пласмана и примене органске хране, а циљ је успостављање еколошки уравнотеженог и економски одрживог пословног система у производњи хране.
Учитељски факултет у Суботици на мађарском наставном језику налази се у Жутој кући. Назив Студијског програма основних академских студија је Образовање учитеља, а академски назив који се стиче је професор разредне наставе. Факултет је акредитован 2009. године.
Фрањевачка црква, грађена од 1730. до 1736. године, најстарија је црква у Суботици.
Свој данашњи изглед је попримила 1901. године и представља монументално здање у стилу неороманике.
Филмски фестивал Палић је међународни филмски фестивал основан 1992. године од стране Општине Суботица. Од некадашњих малих и непретенциозних Палићких филмских вечери, преко упорних покушаја стварања озбиљног регионалног фестивала, израстао је у важну тачку на мапи европских филмских фестивала. Од 2003. године и свог десетог издања палићки фестивал постаје Фестивал европског филма и исте године добија чланство у Европској координацији филмских фестивала. Ова идеја је потврђена кроз наредне три године постојања и данас је Фестивал европског филма Палић један од најзначајнијих фестивала у региону и један од ретких у свету са 100% европским садржајем.
Фестивал се одржава сваке године у месецу јулу, а награде које се додељују су: Александар Лифка, Златни торањ, Палићки торањ, Ундергроунд Спирит и Специјална награда жирија.
Фиделинка: Са шест деценија традиције, АД „Компанија Фиделинка“ је лидер на тржишту прехрамбених производа Србије и региона.
Бренд Фиделинка познат је по врхунском квалитету, конкурентним ценама и богатом асортиману. Све то резултира доминантним тржишним учешћем у земљи и, што је најважније од свега, бројним задовољним и веома лојалним потрошачима. Мисија „Фиделинке“ јесте константно стварање производа на бази пшенице врхунског квалитета, уз задржавање изузетног односа квалитет/цена путем примене ефикасних производних и маркетинг система, са циљем задовољавања потреба масовног тржишта, а визија да постане лидер на регионалном тржишту брашна и тестенине.
„Фонтана“ је ресторан на Палићу, смештен у Викенд насељу, који својом богатом понудом и квалитетом у припреми разноврсних јела и пића из године у годину пружа задовољство све већем броју посетилаца. Ресторан нуди домаћу кухињу допуњену рибљим специјалитетима.
Феликс, Лајко је савремени музичар и композитор. Рођен је 17. децембра 1974. у Бачкој Тополи, а део живота провео и у Суботици. Свира виолину, цитру, традиционалне жичане инструменте заступљене у Панонији.
Хоргошка паприка: чувена „хоргошка млевена паприка“ позната је по квалитету и финоћи млевења, хемијској и бактериолошкој чистоћи. Има изванредан укус, боју и арому. Традиција гајења паприке у Хоргошу дуга је више од два века, што је овој млевеној паприци произвођача „Витамин“ из Хоргоша донело знак „Најбоље из Војводине“, коју додељује покрајинско Извршно веће.
Хрватска ријеч: НИУ „Хрватска ријеч“ је прва професионална институција Хрвата у Србији, основана Одлуком Скупштине АП Војводине 2002. године. Оснивачка права пренесена су 2004. године на Национални савјет хрватске националне мањине – Хрватско национално вијеће. Основна делатност НИУ је издавање информативно-политичког недељника „Хрватска ријеч“ који излази у тиражу од 1.500 примерака и дистрибуира се широм Војводине. Поред тога, НИУ издаје месечни подлистак за децу „Хрцко“. У сарадњи с удружењем „КроВ“ издају и месечни подлистак „Кужиш?“, а с Матицом Хрватском огранак у Суботици двомесечник за културу, уметност и науку „Класје наших равни“. Од 2005. године НИУ се бави и издавањем књига.
Црква светог вазнесења господњег: Српска православна црква подигнута је на највишем делу некадашњег старог града оивиченог шанцем, вероватно између 1723. и 1726. Црква је после тога више пута обнављана, а 1766. и 1804. и продужавана. Темељно је обновљена 1910. године, када је подигнут нов торањ и постављен нов иконостас, који је у Бечу израдио Чех Јован Лукеш.
Црна госпа, олтарна слика у капелици фрањевачког самостана начињена крајем 17. века.
Чат, Геза је био познати мађарски књижевник. Рођен је у Суботици под именом Јожеф Бренер. Чат је био хроничар суботичког грађанског живота из времена кад је то све била царевина Аустроугарска, на размеђи два века – 19. и 20. Скандали које је непрестано изазивао кулминирали су у оптужби да је убио супругу и да је зависник од морфијума. У самом центру Суботице подигнута му је биста.
Џамија је у Суботици свечано отворена 24. августа 2008. Ова Мухаџир џамија је први исламски објекат изграђен након више од 2 века на магистралном путу од Софије до Будимпеште. Главни муфтија Исламске заједнице у Србији, Муамер Зукурлић, сматра да је отварање суботичке џамије историјски тренутак и знак толеранције и разумевања градских власти за припаднике свих верских скупина.
Шандор (Александрово) је насеље на јужном делу града. То је још крајем 18. века била једна од суботичких угарница која је до 1804. године насељена. Сигурно је да Шандор лежи на месту нама данас непознатог средњовековног насеља, јер су у близини пронађени остаци веома старе цркве и села између 11. и 14. века. Овде је било насеље и у бронзаном и у сарматском добу.
Шарчевић, Амброзије (Боза) (1820-1899.) био је један од најангажованијих бораца у препороду бачких Буњеваца у другој половини 19. века. За националну равноправност и право својих сународника на употребу матерњег језика, првенствено у школској настави, борио се живом речи, као друштвени и јавни радник, те пером као новинар, преводилац, публициста, уредник годишњака и полемичар.
