Округлим столом под називом „На младима остаје сећање као завет за будућност“, у Плавој сали Градске куће, изложбом „Култура памћења: Фотографије – злочиначка акција ’Олуја’“, на платоу на Тргу републике испред свечаног улаза у Градску кућу, обраћањима председника Савеза српских удружења Севернобачког округа, Мирослава Карана, управнице суботичког огранка Фондације „Светозар Милетић“ из Новог Сада, Љубице Бертовић, градоначелника Суботице Стевана Бакића и српског режисера и књижевника Драгослава Бокана, као и уручењем „Пакрачке грамате“, у оквиру трибине одржане у Великој већници Градске куће, вечерас је у Суботици обележена 30. годишњица страдања српског народа у злочиначкој акцији „Олуја“.
Градоначелник Бакић је, том приликом, рекао да је пре тачно 30 година, у августу 1995. на хиљаде Срба из Крајине протерано из својих домова у којима су вековима живели, да су они који су имали срећу да преживе голготу на крају завршили у окриљу Републике Српске и мајке Србије и да се данас окупљамо у тишини и поштовању како бисмо се сетили једног од најтежих тренутака у савременој историји српског народа – злочиначке операције „Олуја“, која је за собом оставила хиљаде изгубљених живота, разорене домове, спаљене цркве и протеране породице.
„Пред лице правде ни данас нису изашли сви злочинци који су болесне, старе, жене, децу, домаћине, ратаре, сточаре, приморали да оставе пусте своје домове и све што су стекли сместе у тракторе и понесу са собом – у неизвесност. Још су у нама живе слике које смо гледали на телевизији како је цео живот стао на тракторске приколице, у пар кутија и ћебади, а ушушкане између поњава вириле су дечје главице, уплашене и мусаве од суза, и иконе крсних слава“, казао је Бакић.
Сабрали смо се данас да се сетимо по размерама на европским просторима никад већег насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније, рекао је он и додао да је овде, у непрегледној равници, „стасала генерација деце из избегличких колона, мусавих али поносних, тужних али одлучних, која данас проноси славу свога народа у науци, у култури, у спорту, образовању, политици“.
Истакао је да су потомци оних који су преживели усташке јаме, логоре, куршуме, маљеве и србосеке и сами постали мученици, али су своју муку и бол заменили не заборавом, већ обновљеном животном снагом и искреном љубављу према Србији, и она им једнако искреном љубављу враћа.
„Сећајући се свих жртава ’Олује’, спаљених кућа и опустелих српских градова и села, данас цео наш народ пушта сузу, заветујемо се на праштање али не и заборав, и чврсто поручујући свима да нових ’Олуја’ никада и нигде више неће бити, јер Србија и српски и народ то неће дозволити. Наш пут, пут Србије, јесте посут трњем, али води нас тамо куда стремимо. У стабилну и сигурну будућност“, нагласио је градоначелник Бакић.
Он је подвукао да је, када је реч о заветовању на праштање чему нас учи вера, његов лични став – „да им никада неће опростити, а камоли заборавити“.
„Кад год су имали прилику – убијали су нас. Кад год су имали прилику – клали су нас. Кад год су имали прилику – ишли су да нас затру. Нећу им више никад дати ту прилику. И вечерас сте видели понашање те једне мале групе. Ни вечерас нам не дају да на миру оплакујемо наше жртве. Погледајте то поштовање! А, причамо, пуна су нам уста суживота. Мука је кад Србин крене да прича истину. Кажу – напада! Сетите се мог говора на 15. ’Банијском прелу’. Шта сам погрешио? Ја бих волео да сам погрешио, али, нажалост, ни у чему нисам погрешио. И тек ћете да видите још неке ствари. А, ја ћу тек да причам, ја само чекам тај моменат кад ћемо још да причамо. Иронија историје је да су се они који су ишли да нас затру, који су нас клали и убијали, утркивали у Уједињеним нацијама да поднесу декларацију да нас прогласе геноцидним. Мој српски народ који је увек био на страни правде и слободе, који је увек био уз победнике и који је увек победио! Победићемо и сада! Србија ће победити, српски народ ће победити“, нагласио је градоначелник Бакић.
Подсетио је да су у рано јутро 4. августа хрватске снаге напале Републику Српску Крајину и отпочеле акцију највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата, и да су Срби протерани са простора који су насељавали хиљадама година.
„Ту смо да одамо помен нашој браћи и сестрама који су пострадали од хришћана, а не од неког непознатог народа и вере. Историјска је неправда, још једна и низу, што суседна држава овај чин над немоћним и голоруким народом слави као своју највећу победу. Молећи се данас за све пострадале, за наше ближње, не желимо да продубљујемо сукобе, нити да водимо ратове, али нико нам никада не може одузети право да памтимо зло које се тада на наш народ сручило, нити нас прекорити што развијамо културу сећања“, рекао је Бакић.
Додао је да смо се сабрали овде вечерас, на простору где вековима упућени једни на друге заједно живимо, да јасно кажемо да је наш народ много пута кроз страдање и жртву освајао тренутке слободе и васкрсења, и да ми имамо наду у коначну правду Божју, јер је људска толико пута затајила на штету српског народа.
„Затајила је код страдања нашег народа у Далмацији, Банији, Кордуну, Лици и западној Славонији, али затајила је и угушила се у сузама наших мајки на нашем Косову и Метохији. Сетимо се Светог мученика Вукашина јасеновачког из Клепаца чије су потресне речи: ’Само ти дијете ради свој посао’ – упућене монструму који га је клао, лишеном сваког људског лика, пример тријумфа жртве над злом“, истакао је Бакић.
Навео је да смо спремни да изнова тражимо начине да заједно идемо даље, али да нисмо спремни да жмуримо пред све чешћим и све жешћим покушајима да нам прекрајају историју!
„Нисмо спремни да гледамо како чак и поједини припадници српског народа наша страдања покушавају да ублаже и изопаче, а српске патриоте називају свакаквим погрдним именима! Немамо права да жмуримо пред данашњицом која је веома опасна ако се не дозовемо и дозволимо да нам младе трују вредностима које нису достојне једног хришћанина! Наша је дужност да негујемо културу сећања, да истину преносимо новим генерацијама, не да би гајили тугу или освету, већ да би градили праведније, искреније и људскије друштво“, казао је Бакић.
Нагласио је да је „Олуја“ симбол туге и да туга са собом носи тишину. Не, како је рекао, пароле. Ни повике. Нити звиждаљке.
„Зато ћу своје обраћање завршити другачије него иначе, поруком коју упућујем нашим потомцима. Драга омладино, млади Срби, и ви што нисте Срби али поштујете земљу у којој живите, опасна су времена дошла! Сваки заборав нас поништава и одузима нам право на сутра. Не дајте да избледи сећање на Јадовно, Јастребарско, Глину, Јасеновац, на Петровачку цесту, на Братунац, на Старо Грацко, на Бањску, на Призрен, на Газиместан, на страдања ваших предака, јер да није било њих – не би било ни вас! Нека је вечна слава српским мученицима који су страдали у ’Олуји’ и у свим погромима, њиховим се страдањима до земље клањамо! Србија не заборавља! Вечна им слава“, закључио је градоначелник Стеван Бакић.
Драгослав Бокан је, обраћајући се медијима уочи трибине у Великој већници Градске куће, између осталог изјавио да се након акције „Олуја“, која је трајала врло кратко, а оставила дубоке трагове, учинило да је етничко чишћење прерасло у геноцид, да се учинило да је замукнуо глас Срба који су тамо живели, да се учинило да се више нико не сећа њиховог страдања и да ће овај злочин без казне остати чак и незабележен, не само некажњен.
„Међутим, у последње време, од неког тренутка ми видимо да се полако подиже свест наших људи о страдању, некакво саосећање, разумевање те етичке вертикале где ми у страдању нашег народа видимо и обавезу за све нас, јер кроз памћење ми јачамо и не допуштамо да нас непријатељи уплаше и распу. И долази до оне слоге које се толико плаше наши непријатељи, оне слоге коју руше и ови испред ове зграде својим бесомучним и безумним звиждањем на овај дан. На сахранама се човек не понаша дивљачки, постоји нека врста поштовања, чак и у индијанским или урођеничким племенима постоји поштовање према трагедији. Код њих не постоји, али, срећом, ето, код нас је то поштовање видљиво“, истакао је Бокан.
Он је навео да је чак два пута имао част да учествује у обележавању тих тешких тренутака где треба да се сетимо прошлости, а да не клонемо, него да нас снага поведе ка будућности, до следеће године, до следећег обележавања.
„Ево сад, ове године ми смо дочекали 30. годишњицу тих догађаја. Сад сведочимо да Крајина живи. Она не живи више у Далмацији, Банији, Лики, Кордуну, она живи сада по читавој Србији, читавом свету. Крајина живи као осећање, живи као завичај, живи као сећање на оне жртве које никада нећемо заборавити. Докле год их не будемо заборавили, они нису заувек мртви, докле год се будемо сећали и овог дана и свих других дана можемо да кажемо да смо достојни наследници Вука Мандушића, Николе Тесле и свих оних који су проносили славу тих наших крајева све до ове трагедије које нам је највеће искушење у историји. То искушење ћемо победити ако будемо настављали из године у годину да се полако сакупљамо. И ако медији почну да разумеју да ово није комеморација него покушај да докажемо живот и виталност нашег народа, да докажемо да из туге не мора да поникне нагон за осветом, већ нагон за опстанком“, нагласио је Бокан.
У оквиру трибине уприличена је и додела „Пакрачке грамате“ – награде, признања и израза захвалности за чињење и за учињено дело у смислу доприноса неговању културе памћења српског народа. Овогодишњем добитнику, пензионисаном генерал-потпуковнику Српске војске Крајине Милану Челекетићу „Пакрачку грамату“ уручио је Стојан Продановић, оснивач и главни уредник часописа „Пакрачки декрет“ и „Пакрачки свијет“.
Трибина у Великој већници Градске куће почела је химном „Боже правде“ коју је извела Женска вокална група „Мироносице“ из Суботице, а програм је затворен песмом „Мала кућа“, као симболом свих домова који су остали иза колона, и свих корена који, иако ишчупани, нису заборављени, коју је извела једанаестогодишња Милица Панић.
Организатори манифестације били су Савез српских удружења Севернобаког округа и Фондација „Светозар Милетић” из Новог Сада, огранак у Суботици. Обележавање 30. годишњице страдања српског народа у злочиначкој акцији „Олуја“ безуспешно је, звиждуцима, узвицима и добацивањем, покушала да онемогући мања група блокадера окупљених на платоу испред свечаног улаза у Градску кућу где је била постављена изложба „Култура памћења: Фотографије – злочиначка акција ’Олуја’“.
