Close
Месна заједница Верушић обухвата територију која полази од тачке 1 раскршће житничког атара са Пачирским путем, границу даље чини житнички атар до пресека са Чантавирским путем, код тзв. “Мујине кафан” – тачка 2. Даље се граница усмерава левом страном Чантавирског пута (у дубини поседа који су у окућници) до Бургермајеровог салаша – тачка 3. Граница се наставља Пустарским путем Верушић Биково до новог аутопута – тачка 4. Затим аутопутем до потока Чик – тачка 5 и левом страном потока до пустарског пута Нови Жедник-Ором – тачка 6. Граница се наставља атарским путем до раскршћа Оромског и Чантавирског пута – тачка 7. Одатле иде међама поседа све до пруге Суботица-Београд тачка 8. (јужно од жељезничке станице Верушић). Од ове тачке међама реда салаша Брнићевог атара до пута Е-75 – тачка 9. Граница се наставља пругом до тачке 10 тзв. “мали бетон”, затим “малим бетоном” граница скреће праволинијски до Пачирске пруге – тачка 11 и коначно Пачирска пруга затвара границе Месне заједнице Верушић до тачке 1.
Пустара Верушић код Суботице први пут се спомиње у историјским налазима 1423. године под тадашњим именом Верешеђхаз, као посед будимских опатица. У следећим деценијама спомињу се феудални господар Верушића. Други господар за кога знамо био је Корогл Јанош (у народним песмама познат као Сибињанин Јанко) и његови синови Ласло и Матјаш.
После смрти Матјаша, поседник пустаре је постао његов син Корвин Јанош, који је 1501. године пустару Верешеђхаз поклонио Терек Имреу. Против њега је 1519. године покренула судски процес Катарина супруга угарског феудалца Ујлаки Лорица, у намери да докаже да је њен отац био поседник Верешеђхаза, али није успела у томе, па је пустара остала у поседу Терека.
У попису насеља која припадају калочкој надбискупији из 1543. године спомиње се словенско име пустаре Верушић. Становници тадашњег Верушића плаћали су 18 денара црквеног пореза.
Турски пописи становништва дају нам обиље података о величини Верушића. Попис из 1578. године наводи 38 мушких глава, са искључиво словенским именима. Године 1582. пописано је укупно 25 кућа, а 8 година касније Верушић има 39 кућа.
После протеривања Турака са ових простора, крајем XВИИ века, Верушић је једина од 12 пустара које су припале територији Суботице. Исти статус задржала је приликом издавања привилегије о проглашењу Суботице за коморску варошицу 1743. године, као и приликом давања привилегије о проглашењу Суботице за слободни краљевски град 1779. године.
Овакво стање остало је до данашњих дана.
До данас није утврђено кад је настала подела на Доњи и Горњи Верушић, али затичемо у документу из 1926. године, када је Доњи имао 235 кућа и 7135 кј. ораница, а Горњи 205 салаша и 6180 кј. земље.
После ИИ светског рата остала је поменута подела. Према подацима из 1953. године Доњи Верушић је припадао Жеднику. Имао је 329 домаћинстава са 1213 становника. Горњи Верушић је припадао Бикову и у њему је у 189 домаћинстава живело 816 житеља.
Укупно је дакле у Верушићу 1953. године живело 518 салаша и 2029 становника.
