Суботица се у писаним документима први пут спомиње 7. маја 1391. године, али сигурно да је место старије. Утврђено је да су људи на овом простору живели још пре 3.000 година. Судбину Суботице битно је одређивао положај на путу између Европе и Азије, а историјски на граници две сукобљене силе: Угарске и Турске. У честим и великим сеобама у ову војну крајину дошли су многи народи: Срби, Мађари, Немци, Словаци, Јевреји, Буњевци, Грци… Често су се мењали господари као и имена града. Од првог – Забатка 1391. – промењено је више од двесто назива, али су најкарактеристичнија имена Szent-Maria, Maria-Theresiopolis, Maria Theresienstadt, Szabadka и Суботица.
Иако на раскрсници путева, Суботица је увек била место бурних историјских догађаја. Зато је ердељски војвода Јанош Понграц од Денгелега овде 1470. године подигао тврђаву, али ни она није успела да одоли људима и времену. Од ње су до данас остали трагови на унутрашњем зиду торња Фрањевачке цркве.
Једна од бајковитих личности суботичке прошлости, Јован Ненад Црни, јавио се у историји после пораза мађарске војске од Турака на Мохачу 1526. године. Његову тајанственост увећавала је чудна црна пруга која му се пружала од слепоочнице до стопала ноге, због чега су га и прозвали Црни. Он је потиснуо Турке из Јужне Угарске и ту основао своју кратковеку словенску државу. Прогласио се царем, а Суботицу изабрао за престоницу. Погинуо је 1527. године у сукобу са угарском властелом. После четири века, на годишњицу његове смрти, у Суботици му је на главном тргу подигнут споменик који је 1941. године срушио окупатор, а обновљен је и поново постављен 1991.
Турци су Суботицу заузели 1542. године и владали њоме до 1686. Привилегијом из 1743. године Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном коморском вароши, за шта су Суботичани даровали царици 150 коња. За одану службу суботичких граничара хабсбуршком двору, Марија Терезија прогласила је Суботицу 1779. године слободним краљевским градом. За ову важну одлуку Суботичани су поклонили царици 5.000 златника и платили откуп 266.666 форинти. Статус слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име – Maria Theresiopolis. Од те године почиње плански и убрзанији развој града.
У време Српске Војводине, између 1850. и 1860. године, у строго централизованом систему, пажња се ипак посвећивала и култури. Овде је 1853. године изграђено позориште и многе квартовске школе.
После нагодбе 1867, све до 1914. године, у Суботици се убрзано развијају грађанско друштво и град.
Крајем Првог светског рата српске и француске јединице ушле су у Суботицу 13. новембра 1918. На великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. проглашено је уједињење Баната, Бачке и Барање с Краљевином Србијом, али је Суботица коначно припојена новој држави Југославији у Тријанону 4. јуна 1920. године. Једна од централних личности ових значајних догађаја био је Блашко Рајић, жупник из Суботице.
Почетком Другог светског рата, 12. априла 1941. године, Суботицу су окупирали мађарски фашисти, а ослободили су је Суботички партизански одред и јединице Црвене армије, 10. октобра 1944. године. У завршним борбама на железничкој станици погинуо је командант Одреда, Јован Микић Спартак, југословенски репрезентативац и рекордер у атлетици.
Суботица се у модеран средњоевропски град развила крајем 19. и почетком 20. века. Град је у то време доживео изузетан урбани, индустријски, градитељски и културни процват. Бржи развој заната, индустрије и трговине подстакнут је још 1869. године доласком првог воза, а убрзан изградњом електричне централе 1896. године и трамвајским саобраћајем 1897. године. Зачетке данашње модерне индустрије налазимо крајем 19. века: предузеће за извоз меса “Хартман и Конен” с првом хладњачом у земљи, прву суботичку фабрику сумпорне киселине и вештачког ђубрива “Клотилд” основану 1904, браћа Руф су 1917. године почела производњу бомбона, индустрија електричних мотора “Север” основана је 1923. године.
Прва средња школа, претеча гимназије, отворена је у Суботици 1747, музичка школа 1868, дом за старе 1766, Палић постаје лечилиште 1845, прва штампарија основана је 1844, прве новине изашле су 1848, прву биоскопску представу приказао је Анђело Бјанки из Печуја 1899, а Александар Лифка отворио први стални биоскоп 1910, Ђуро Стантић освојио прву олимпијску медаљу у Атини 1906, Иван Сарић полетео авионом сопствене конструкције 1910…
